Dobar START za još bolji dan.

STRAH ME JE - NEMANJA CVIJETIĆ

25. jul 2016.

Sećam se kao klinac kad sam leta provodio u Čačku kod nane i dede, wc je bio van kuće, morao sam uveče da istračavam po mraku da šoram, osluškivao svaki šum i kao bez duše trčao nazad u kuću, preplašen i bled kao krpa.

STRAH ME JE - NEMANJA CVIJETIĆ
Onda se uvučem u krevet, pokrijem do brade i trudim se da ne razmišljam o čumama i anđamama koje vrebaju napolju i čekaju mrak da se dokopaju moje predškolske guzice. Deda je sedeo za stolom, punio lulu duvanom i smeškao se sebi u bradu. Onda, povukavši dobar dim i izbacivši ga kroz nos, ustane i dođe do mog kreveta, sedne na ivicu, rastrši mi kosu rukom i kaže:
 
- Znaš Lolo, nema ničeg lošeg u tome što se plašiš. Strah je dobra stvar, videćeš i sam. Čovek koji prestane da se plaši je čovek koji više nema šta da izgubi. To je čovek koji nema više za šta da živi.
 
To nikad nisam zaboravio. Strah je dobra stvar, strah pokazuje da na ovo šugavom svetu postoje stvari za koje se vredi boriti i do kojih ti je stalo, stvari koje hoćeš da zadržiš uz sebe i bez kojih ne želiš da ostaneš. Strah budi borbu u tebi, strah je preteča zuba koje pokažeš svetu dok mu govoriš da nešto ne daš, da je nešto tvoje i da ćeš dati sve od sebe da tvoje i ostane.
I plašio sam se ja kako sam rastao koječega. Prvo mraka, pa žena sa brkovima, pa onda olinjalih pasa, svega je tu bilo. Kad malo bolje razmislim, dobar deo života sam se nečega plašio.
Evo, i dan danas me je strah.
Strah me je od ajkula, strah me je od velikih kamiona, strah me je od manjka kontrole, strah me je ogledala, a najviše od svega me je strah da tebe pogledam u oči i priznam da možda nisam ono što tebi treba. Da možda ja baš nisam TAJ koji će sve da učini onakvim kakvim bi trebalo biti, da sam ja možda taj koji pravi više problema nego što donosi dobra. Baš me je strah da priznam sebi da sam omanuo, a to vidim samo kad pogledam u oči nekoga do koga mi je stalo.
Strah me je da otvorim dušu pred ljudima, strah me je da neću biti sve što mogu da budem, strah me je vezanih ruku i strah me je ovog vremena.
Strah me je zlobe ljudi, strah me je kad shvatim da ljudi kojima ja želim dobro ne žele dobro meni.
Strah me je ogledala, jer ogledalo ne mogu da slažem. Strah me je jer u njemu vidim istinu koja ispruži svoj kvrgavi prst i upire u mene.
Ali smrti kao smrti se ne plašim. Više od smrti se plašim života bez straha, života u kome je sve mirno more, bez talasa, života u kome će mi sve biti ravno do Kosova.
Plašim se života koji će biti ravna linija, jer ravna linija znači samo jedno – smrt. Ne želim da provedem ostatak života mrtavne želim da postanem zombi koji se vuče kroz život i igram ziheraški.
 
Ja moj strah volim, jer moj strah u meni budi borbu. A borba je sve što nam treba.
Autor: Nemanja Cvijetić

Ostavi komentar

Učitava se sadržaj...

Reklame

Povežite se sa nama

Prijava za newsletter

Pretraga

Reklame