Dobar START za još bolji dan.

GASTARBAJTERSKA ISTINA: KAKO ŽIVE SRBI U NEMAČKOJ?

26. jul 2016.

Kako žive Srbi u Nemačkoj? Ako naše ljude u Nemačkoj upitate kako u toj državi žive Srbi, dobićete najrazličitije odgovore. 

GASTARBAJTERSKA ISTINA: KAKO ŽIVE SRBI U NEMAČKOJ?
Od odgovora punih optimizma u smislu odlično, dosta dobro, preko umerenih -solidno pa do tihog odgovora, gotovo mrmljanja – loše, dosta loše! Istina je kao i uvek, negde u sredini. Sociolog Milorad Todorović iz Hajdelberga nam kaže, prisećajući se izreke jednog filozofa iz antičke Grčke, koji je rekao „nekome je i mnogo premalo, a nekima i malo je premnogo“, da ustvari na to pitanje nema univerzalnog odgovora! Ubrzo smo se uverili da je Todorović u pravu.
 
Prva generacija Srba koja je u Nemačku stigla od početka šezdesetih pa do sedamdesetih godina prošlog veka, kažu mnogi pokazatelji, živela je i tada, ali i danas, dosta loše. U to vreme plate su bile male samo od 250 do 400 maraka mesečno, a potrebe za pomoć svojima u otadžbini, za izgradnju kuća ili kupovinu stanova i za opšte poboljšanje standarda života, ogromne. Da bi se obezbedilo što više gotovog novca mnogi su pristajali da rade na crno, znači bez prijave socijalnom i penzionom osiguranju ili su prihvatali prijave na manje prihode od stvarnih. Štedelo se gde god se moglo, mnogi su neuslovno živeli u barakama firmi u kojima su radili, hranilo se nedeljnim kuvanjem za nekoliko dolazećih dana u zajedničkoj kuhinji ili, ako je neko imao sreću da firma ima sopstvenu menzu, u tim menzama gde su naši tek trebali da se priviknu na nemačka, u to vreme dosta neukusna jela. Ukratko – živelo se teško. Osim što dužeg rada od i po 12, 13 časova dnevno, ishrane, spavanja i opet rada, drugih sadržaja nije bilo. Ako je neko izlazio, kako se to govorilo, „u život“, svakodnevni rad to svakako nije bio jer je to bila teška, svakodnevna obaveza, dešavalo se to samo nedeljom pošto se najčešće radilo i subotom. Mesta izlaska su bile kafane čiji su zakupci bili naši ljudi tako da je socijalni kontakt sa Nemcima bio sveden samo na ono što je na poslu bilo neophodno. Ljudi iz te generacije žive i danas dosta loše jer nisu bili odgovarajuće prijavljeni i zato imaju male penzije, u proseku 700 do 900 evra. Žene imaju još manje penzije. Od tih primanja se u Nemačkoj samo sa mukom i uz velika odricanja teško preživljava.
 
 
Oni koji su se kasnije doselili, ili su kao „druga generacija“ rođeni u Nemačkoj, zahvaljujući velikom povećanju plata, živeli su daleko bolje. Tačnije – normalno, slično nemačkom življu. Bili su obrazovaniji, potrebe za radnom snagom su bile ogromne pa su poslodavci morali da plaćaju bolje da bi dobili radnike. Zarađivalo se više, a time su porasli i prohtevi.
 
Na listi želja su bili bolji stanovi, a ne barake, moderno odevanje, automobili, češći izlasci, odlasci na godišnje odmore. Povećali su se i socijalni kontakti sa Nemcima i ljudima iz drugih nacija koji su bili kolege na poslu. Osim toga, ta druga u Nemačkoj rođena generacija Srba, nije morala da po Srbiji, kao njihovi očevi ili dede, grade kuće ili da kupuju stanove, manje je davano za pomoć delu porodice koja je ostala u otadžbini itd. pa je moglo da se dosta uštedi. – Bilo je to, kaže nam Dušan Majkić iz Štutgarta, koji je u Nemačku došao daleke 1964. g. zlatno doba i za zaradu i za život. I on je osetio bar deo te blagodeti, jer je došao kao mlad čovek, pa je izvesno vreme, sve do penzije, radio i u to, kako on kaže, „zlatno doba“. Ono je, sa prekidima zbog kriza koje su pogađale i Nemačku, trajalo sve do devedesetih godina prošlog veka.
 
 
Jaki sindikati su tih godina izborili zagarantovanu veliku socijalnu sigurnost za opstanak zaposlenja i očuvanje radnih mesta uz stalno povećanje zarada! Malo ko od ondašnjih „gastarbajtera“ je pomišljao da se vrati u Srbiju u kojoj se, za razliku od Nemačke, iz godine u godinu sve teže opstajalo. Mnogi Srbi koji su o godišnjim odmorima odlazili u postojbinu, želeli su da pokažu svoj novi standard sve siromašnijim rođacima i prijateljima u vidu nove kuće, novog automobila, velikog troškarenja po kafanama ili kod svakodnevne kupovine, letovanjima u skupim hotelima na Jadranu itd. stvarajući tako ne retko zavist i negodovanje, pa čak i odbacivanje okoline u kojoj su ili oni ili njihovi preci nekada živeli. Vremenom se situacija i u Nemačkom promenila. Ljudi iz tzv. „treće generacije“ kao i oni koji su pridošli početkom raspada Jugoslavije ili posle izbijanja ratnih sukoba i bombardovanja Srbije, već od samog početka su nailazili na poteškoće. Dislokacijom mnogih pogona iz Nemačke u države jeftine radne snage, sve većom automatizacijom i robotizacijom proizvodnih procesa i sl. nestala su mnoga radna mesta, pogotovo ona za koja nije bila potrebna visoko kvalifikovana radna snaga. Sve teže se dolazilo do posla, poslodavci su počeli da uvode američki sistem zapošljavanja: „zaposli ga dok ti treba, šutni ga kada ti više ne treba! Nova radna snaga se primala na vremenski ograničene ugovore o radu koji su važili najduže godinu dana sa mogućnošću produženja za još godinu. A posle toga – automatski je sledio otkaz! Pojavile su se i firme posrednici koje su imale „svoju“ stalnu radnu snagu za povremeno iznajmljivanje saradnika onima kojima su tog trenutka trebali. Naravno, ti ljudi su dobijali samo deo para koji su posrednici inkasirali jer je ostatak išao za njih. Tada je postalo uobičajeno a to važi i danas, da npr. isti posao, nekada i godinama jer „pozajmica“ radnika vremenski nije ograničena, rade ljudi istih kvalifikacija, npr. u Mercedesu, gde njihov stalni radnik zaposlen ranijih godina, ima 50 odsto veću platu od tog „iznajmljenog“ radnika! Na tržištu rada, polako ali sigurno, svakodnevno se krnji ranijih decenija izborena socijana sigurnost dobrih plata i sigurnih radnih mesta što itekako pogađa i Srbe. -Sigurnosti, kaže i poznati nemački novinar i autor Ginter Valraf, koji je prerušen u radnika radio kod više poslodavaca – na visokim pećima u jednoj čeličani je glumio Turčina, kao Nemac je radio kao pomoćni pekar, dostavljač paketa, vozač i sl. – za stalna radna mesta i dobre plate od kojih može pristojno da se živi, više nema u Nemačkoj a eksploatacija je sve veća. Bogati postaju sve bogatiji, srednji stalež se osetno smanjuje, a siromasi postaju sve siromašniji, pogotovo kada odu u penziju. To je „uspeh“ američke globalizacije. Ljudima će biti sve teže kada Evropska unija uskoro svoje „zajedničko tržište“ velikim ustupcima i prihvatanjem diktata sa one strane okeana, proširi i na SAD i Kanadu. Njihovi proizvodi su u odnosu npr. na nemačke agrarne i stočarske proizvode jeftiniji, jer su genetski modifikovani, puni su hemije i medikamenata i sl., kaže Valraf.
 
 
Poseban udarac dobrom životu u Nemačkoj zadalo je uvođenje evra kao zajedničke valute. Dok su plate bile odmah prepolovljene, samo nekoliko meseci posle uvođenja evra, cene najvećeg broja proizvoda na tržištu su počele da se iskazuju dvostruko veće –u evrima. Ako je kirija za dobar trosoban stan u velikim gradovima iznosila u markama oko 800 do 1000 DM ona je danas i više od 1000 €. Slično je i sa mnogim drugim cenama. Zato nije čudo da bi se više od polovine Nemaca prema provedenim anketama, rado vratilo na staru, dobru marku, stare cene pa i na stare plate. Ipak, obrazovani Nemci, a uz njih i Srbi iz tzv. “sigurnih zanimanja”, koji imaju obezbeđena radna mesta i plate prema starijim tarifnim ugovorima, za razliku od zaposlenih u drugim EU državama, još dobro žive. U odnosu na situaciju u Srbiji, gde su se cene mnogih proizvoda izjednačile sa nemačkim cenama uz najniže plate u regionu, jedan sloj Srba u Nemačkoj, čak i pet do petnaest puta bolje živi nego prosečan Srbin u otadžbini. Ali, kao što rekosmo, ne svi. Prosečna penzija u Nemačkoj je oko 900 do 1000 evra, prosečna plata oko 1300 do 1500 evra. Lekar u klinici, pridošao iz Srbije bez obzira na staž i specijalnost, tretira se kao početnik, ima oko 2200 do 2500 € neto, u zavisnosti od poreske stope koju mora da plaća. Tek posle 4-5 godina rada u klinici, može da računa sa oko 3300 do 3500 € neto. Naravno plate specijalista, „glavnih lekara“ ili šefova odeljenja, ali do tih pozicija tek treba doći, su daleko veće. Inženjeri – početnici su nešto bolje plaćeni, imaju malo veću platu. Ali, ko hoće odmah po dolasku u Nemačku da dobro živi, mora da za stan odvoji oko 1000 €, auto košta, život takođe, tako da ni lekarima i inženjerima, bar prvih godina boravka i rada, ne cvetaju ruže. –I to je bolje, kaže nam je jedan naš lekar, pre 9 meseci došao iz Srbije, koji ne želi da mu pomenemo ime, – nego godinama čekati na posao u nekoj srpskoj klinici i raditi besplatno, samo da bi se održao kontakt sa medicinom kao zanimanjem i naukom. Partije koje su bile na vlasti su gotovo planski uništavale Srbiju, zato ne čudi nedavno objavljeni podatak, da bi, posle završenog školovanja, 80 odsto mladih odmah napustilo Srbiju – rekao nam je naš sagovornik.
 
Ako se neko od čitalaca sa dobrom platom u Nemačkoj upita, zašto se penzioneri sa malim penzijama ne vrate u Srbiju gde bi, navodno, mogli bolje da žive, starina Dragan Jovanović iz Ulma odgovara u ime mnogih:
 
– Ne mogu, ovde teško živim ali imam dobre lekare, ne moram da podmićujem nikoga, lekova uvek dovoljno i ne moram satima da dreždim u nekom domu zdravlja, čekajući da se neko smiluje da me pregleda! Penzija stiže ne iz dva puta nego tačno kao sat svakog prvog, sve službe funkcionišu, čekanja su svuda minimalna. Džabe mi kuća u mom selu kod Smedereva koju sam napravio, a stoji prazna, zidovi se ne jedu, niti ih lekari hoće kao mito!
 
Znači, izrečena misao starog grčkog filozofa sa početka ove priče važi i danas: „Nekima je i mnogo premalo, a nekima i malo previše”!
 
Autor teksta je Petar Rakočević, izvor- www.koreni.rs

Ostavi komentar

Učitava se sadržaj...

Reklame

Povežite se sa nama

Prijava za newsletter

Pretraga

Reklame